Gde sve nailazimo na kontrolu pristupa?
Gde se sve primenjuju ovakvi sistemi? Najčešće ih viđamo u poslovnim zgradama i drugim poslovnim objektima, ali se mogu naći i u stambenim objektima. Sve je više primera stambenih zgrada i u Srbiji gde stanari žele da imaju sistem kontrole pristupa koji im omogućava da u zgradu uđu koristeći privezak za ključeve sa RFID čipom (recimo). Kada u hotelu dobijete karticu pomoću koje ulazite u hotelsku sobu, onda takođe koristite jednu vrstu kontrole pristupa. Sisteme za kontrolu pristupa možete još sresti i na ulazima na perone nekih autobuskih stanica (da biste prošli kroz barijeru koja vas deli od perona morate da na čitač prislonite kartu ili ubacite žeton) ili na ulazima u neke od sportskih objekata (sličan princip). Karta koju kupite na sebi ima informaciju o ovlašćenju da uđete u taj prostor, pa se kada je prislonite na čitač barijera ili kapija pred vama otvara.
Vrste sistema za kontrolu pristupa
Generalno uzevši, postoje dve vrste sistema za kontrolu pristupa:
Prvi je tzv. “online” (umreženi) sistem koji podrazumeva da između pristupnih tačaka (mesta na kojima se vrši kontrola pristupa i na kojima se nalaze čitači) i servera postoji konstantna veza. Ta veza se ostvaruje putem kablova kojima su ti periferijski elementi povezani sa serverom, a neki noviji sistemi imaju i bežične (wireless) opcije. Svi događaji (prolazak ovlašćenih korisnika) i alarmi (pokušaj neovlašćenog prolaska) se automatski šalju i prikazuju u sistemu. Upravljanje i nadzor nad pristupnim tačkama se vrši preko radnih stanica (računara) na kojima su instalirane klijentske aplikacije (softver). Pomoću njih se i daju ovlašćenja određenim korisnicima da mogu da uđu u neku prostoriju.
Druga vrsta sistema za kontrolu pristupa su oni tzv. “standalone” (samostalni) sistemi u kojima i čitači i kontroleri koji se nalaze na pristupnim tačkama nisu povezani sa serverom i funkcionišu samostalno. Oni se najčešće koriste tamo gde, ili nema potrebe (ima mali broj pristupnih tačaka koje se kontrolišu), ili nema mogućnosti (nemoguće je razvući kablove) za primenu “online” sistema. Prava pristupa za korisnike se u njih upisuju pomoću posebnih uređaja koji se zovu programatori. U jednom takvom sistemu svaka pristupna tačka samostalno donosi odluku o tome da li će propustiti nekoga i to čini na osnovu unapred unetih parametara. Svi događaji i alarni na tim pristupnim tačkama se mogu očitati pomoću programatora, ili posebnih kartica sa čipom.
Koji su to elementi sistema za kontrolu pristupa?
Od čega se sve sastoji jedan sistem za kontrolu pristupa? Koji se sve elementi nalaze u jednom ovakvom sistemu? Neke kao korisnici vidimo, a neke ne. Evo zato jednog kratkog opisa elemenata koji ulaze u sistem za kontrolu pristupa:
Medij
Medij je sredstvo pomoću kojeg ulazite u neki prostor zaštićen sistemom za kontrolu pristupa. On u sebi nosi informaciju/ovlašćenje koje korisniku medija dozvoljava pristup nekom prostoru.
Obično se koristi tako što ga približite nekom uređaju za očitavanje ovlašćenja (čitaču) koji onda pokreće čitav sistem provere vašeg ovlašćenja da uđete u neki prostor što može rezultirati da vrata (ili neka druga prepreka) pred vama budu otvorena ili zatvorena.
Najčešće su u upotrebi kartice sa čipom (Mifare, LEGIC, HiD) na kojima je zapisana šifra korisnika. Pored kartica postoje i opcije sa čipom ugrađenim u priveske, narukvice (koristi se najšečće u objektima za sport i zabavu) ili ključeve. U upotrebi su i različita sredstva koja na sebi imaju bar kod (papirne karte ili narukvice). Ovo se često koristi na ulazima u objekte javnog transporta ili na različite manifestacije (koncerti, festivali, i dr.). Od nedavno se kao mediji mogu koristiti i mobilni telefoni koji pomoću tzv. NFC tehnologije prenose informaciju o ovlašćenjima korisnika na čitač.
U objektima koji zahtevaju posebne mere zaštite kao medij se koriste otisci prstiju, celog dlana ili biometrija oka. Za to se koriste posebni biometrijski čitači.
U sistemima za kontrolu pristupa se koriste i brojčane šifre. Korisnici imaju svoje šifre i prilikom ulaska ih „ukucaju“ na čitač koji na sebi ima tastaturu.
Čitač
Čitač je pored medija deo sistema za kontrolu pristupa koje korisnik zapravo vidi i direktno koristi u okviru sistema za kontrolu pristupa. To je uređaj namenjen očitavanju informacije koje nose mediji. On tu informaciju prosleđuje uređaju koji se zove kontroler (više o njemu kasnije u tekstu), a koji onda šalje komandu da se korisniku dozvoli ili ne dozvoli ulazak u neki prostor.
U zavisnosti od uloge, vrste medija koji se koriste i mesta na kojem se nalaze mogu se koristiti različite vrste čitača. Oni mogu služiti samo za kontrolu pristupa, ali im može biti pridodata i funkcija evidencije radnog vremena. U takvim situacijama se obično koriste termnali za evidenciju radnog vremena.
Čitači se mogu nalaziti na vratima (klasičnim ili automatskim), na barijerama, kapijama, putnim barijerama (rampama), ali se mogu naći i u liftovima ili čak na određenim uređajima poput štampača kako bi se kontrolisalo i beležilo njihovo korišćenje.
Mogu biti namenjeni za spoljašnju ili unutrašnju upotrebu. Oni koji su za spoljašnju upotrebu moraju imati stepen zaštite (IP) koji odgovara uslovima u kojima će raditi.
S obzirom na različite medije koji se mogu koristiti postoje i različiti čitači. Najjednostavniji su oni koji kao medij koriste kartice ili priveske sa čipom. Nešto složeniji su oni sa tastaturom, pa oni koji u sebi imaju integrisan uređaj za očitavanje biometrijskih podataka (otisak prsta ili dlana ili biometriju oka). Terminali za evidenciju radnog vremena su svakako najsloženiji, ali će o njima biti više reči u drugom tekstu.
Postoje i uređaji koji imaju integrisane čitače. To su tzv. elektronski cilindri ili elektronski kontrolisani okovi/kvake. Oni se koriste u već pomenutim samostalnim (standalone) sistemima za kontrolu pristupa. Praktični su i koriste se tamo gde je nemoguće (ili nema potrebe) primeniti umrežene (online) sisteme za kontrolu pristupa. Mogu se ugraditi u izdvojene objekte ili čak na ulazu u stambene zgrade ukoliko stanari žele da imaju sistem za kontrolu ulaska pomoću kartice ili priveska sa čipom. Za otključavanje vrata i izlazak iz prostora kroz vrata koja su uključena u sistem za kontrolu pristupa se mogu koristiti tasteri koji se montiraju sa unutrašnje strane.
Kontroler
Kontroler je centralni uređaj sistema za kontrolu pristupa. On zapravo donosi odluku o tome da li će vrata za nekoga biti otključana ili ne, a na osnovu informacija o ovlašćenjima koja mogu biti pohranjena u njemu (onda kada iz nekog razloga nema vezu sa serverom) ili ih upoređuje sa bazom ovlašenja koja se nalazi na serveru. Iz čitača do kontrolera dolazi informacija da korisnik sa određenom šifrom pokušava da uđe u neki prostor. U kontroleru se onda ta informacija obrađuje i upoređuje sa memorisanom listom korisnika i njihovih ovlašćenja. Ukoliko se korisnik nalazi na listi onih koji imaju ovlašćenje da uđu u pomenuti prostor, kontroler šalje pozitivan signal do vrata (barijere, kapije…) i tada korisnik može da prođe dalje.
Uređaji koji zaključavaju/otključavaju vrata
Kao što je već navedeno u jedan sistem za kontrolu pristupa mogu biti uključene različite vrste vrata. Kada se radi o klasičnim vratima na potez na njih se moraju montirati različiti dodaci pomoću kojih se vrata drže zatvorenim i zaključanim.
Ti dodaci mogu biti tzv. interfonske brave (brave sa elektroprihvatnikom) ili elektromagneti koji vrata drže zaključanima sve dotle dok im iz kontrolera ne stigne signal da otključa vrata.
Kod standalone (samostalnih) sistema za kontrolu pristupa na vrata se mogu instalirati već pomenuti digitalni cilindri ili elektronske kvake koje u sebi sadrže čitače.
Kako bi se osiguralo da se vrata nakon otvaranja mogu i sama zatvoriti koriste se tzv. hidraulični zatvarači.
Softver (korisnička aplikacija)
U sistemu za kontrolu pristupa softver može imati različite uloge. Ona bazična je da se preko softvera određenim korisnicima dodeljuju određena prava za ulazak u određene prostor. Pomoću softverske aplikacije se programiraju mediji koji se koriste u sistemu za kontrolu pristupa. Moguće je tako programirati pojedinačne medije i davati ovlašćenja pojedinačnim korisnicima, ili kreirati grupe korisnika (zaposleni, dobavljači, gosti…) sa određenim pravima da ulaze u određene prostore. Pored toga softver može da služi i za različite vrste izveštavanja o korišćenju sistema za kontrolu pristupa (ko je, kada i u koju prostoriju obuhvaćenu sistemom ušao), može da posluži i za monitoring raznih vrsta alarma, i uređaja, pa čak i načina na koji se koristi parking. Softver, gledano sa korisničke strane, može biti jednostavan, a može biti i kompleksan i sadržavati grafičke prikaze objekta u kojem je primenjen sistem za kontrolu pristupa sa različitim vidovima opcija za praćenje događaja i statusa sistema.

unsplash

Ponešto što niste znali o kontroli pristupa, a niste imali koga da pitate

Prethodnih dana je u medijima objavljena priča o tome kako je iz depozit sefa u jednoj banci u Beogradu nestao novac koji je u njega pohranio korisnik To je informacija koja bi mogla da vas obeshrabri da koristite depozit sefove. No, to ne mora da bude tako. Naše iskustvo je takvo da u različitim bankama postoje različiti depozit sefovi od kojih su neki daleko bezbedniji od drugih. Zato ćemo vam u ovom tekstu objasniti kako izgledaju depozit sefovi, kako se koriste i dati par saveta na šta da obratite pažnju ako ih koristite ili ako planirate da ih koristite kako biste mogli na miru da odete na odmor i u njemu uživate.
Šta su to depozit sefovi?
Depozit sefovi ili sefovi za iznajmljivanje su posebne pregrade, kasete, fioke ili boksovi u posebnoj prostoriji banke u kojoj se čuvaju stvari od vrednosti, hartije od vrednosti i dragocenosti. Oni se najčešće nalaze u trezorima banaka i pošta, ali uslugu iznajmljivanja depozit sefova sve češće nude i hoteli. Mogu biti različitih dimenzija. Od onih u koje lako staju novac, hartije od vrednosti i nakit do onih u koje je moguće smestiti i vredne umetničke slike.
Gde se nalaze?
Depozit sefovi su obično smešteni u trezorima, prostorijama sa osnaženim zidovima koji mogu biti napravljeni od armiranog betona veće debljine (stari trezori) ili daleko sigurnijih kompozitnih materijala (noviji trezori). Trezori se obično nalaze u podrumskim prostorijama (zbog bezbednosnih i građevinskih razloga, jer su u prošlosti najčešće pravljeni od teškog armiranog betona), ali je upotreba lakših i otpornijih kompozitnih materijala omogućila da trezori budu smešteni u bilo koji deo objekta. Ulaz u trezor je obično zaštićen trezorskim vratima i rešetkastim vratima. Ova vrata mogu imati mehaničku ili elektronski kontrolisanu bravu. Elektronski kontrolisana brava ima daleko više bezbednosnih funkcija i pruža veću sigurnost.
U trezorima gde su smešteni depozit sefovi obično postoje i prostorije u kojima je klijentima omogućeno da u potpunoj diskreciji pregledaju sadržaj svog depozit sefa.
Kako izgledaju depozit sefovi?
Obično su poređani na policama na kojima se nalazi određen broj depozit sefova različitih dimenzija. Sam depozit sef se sastoji od vratanaca sa bravom i kasete u koju se smeštaju sadržaji. Na vratancima možete videti broj sefa i prorez za ključ. Unutar vratanaca se nalazi brava. Kod starijih modela depozit sefova na vratancima se nalaze dva proreza za ključeve. Noviji modeli imaju jedan prorez za ključ. Kod obe verzije je za njihovo otvaranje potrebno nešto što se zove saključarstvo, tj. da bi brava bila otključana neophodna su dva ključa (jedan koji se nalazi u posedu korisnika i drugi koji se nalazi u posedu banke). Bez oba ključa je nemoguće nenasilnim putem otvoriti vratanca depozit sefa. Kod najsavremenijih depozit sefova brave su elektronski kontrolisane i mogu biti umrežene u alarmni sistem banke. Njima upravlja softver koji omogućava stalno praćenje i beleženje svih situacija u kojima je otvaran neki depozit sef. Upotrebom ovakvih brava svaki pokušaj nasilnog i neovlašćenog otvaranja depozit sefova aktivira alarm i upozorava bankarske službenike da se događa nešto što nije u skladu sa procedurama banke.
Unutar depozit sefa se nalazi kaseta (napravljena od plastike ili lima) u koju se odlažu predmeti koji se čuvaju.
Ključevi za depozit sefove
Stariji modeli depozit sefova su koristili ključeve koji su podsećali na tzv. kasa ključeve, ali su bili nešto manjih dimenzija. Savremeniji modeli koriste ključeve sa višim stepenom zaštite a koji opet svojim izgledom ne odudaraju od ostalih ključeva koje ljudi obično koriste. To je važno zbog toga što ključevi od sefa ne bi trebalo da izazivaju previše pažnje i da se ne razlikuju od ostalih ključeva od kuće, kancelarije i slično. Ovo naročito ima smilsa u situaciji kada korisnik izgubi ključeve (ili mu ih neko ukrade), jer eventualni nalazač (kradljivac) neće znati koji ključ je od depozit sefa. Takođe, novije vrste ključeva je daleko teže moguće neovlašćeno iskopirati.
Procedura za korišćenje depozit sefova
Korisnik i banka potpisuju ugovor o korišćenju depozit sefa na određeno vreme. Tom prilikom korisnik dobija svoj primerak ključa depozit sefa. U situaciji da korisnik izgubi ključ banka mu obično zaračunava i troškove promene brave jer postoji samo jedan korisnički ključ. To može da bude istatk od nekoliko stotina evra.
Kada korisniк dođe u banku on se javlja službeniku koji je zadužen za depozit sefove. Uz obaveznu identifikaciju korisnika, službenik ga onda odvodi u trezor gde se nalaze depozit sefovi. Otključava trezorska vrata i rešetka vrata. Službenik tom prilikom sa sobom nosi bankarski ključ od depozit sefa kako bi se ostvario princip saključarstva (dvojne kontrole otvaranja sefa). Bankarski službenik svojim ključem delimično otključava bravu. Potpuno otključavanje brave obavlja korisnik stavljanjem svog ključa u bravu. Tek tada je moguće otvoriti vrata na depozit sefu i iz njega izvaditi kasetu. Korisnik se onda upućuje da sadržaj kasete pregleda u za to predviđenoj prostoriji u okviru trezora. Tu mu je obezbeđena potpuna diskrecija jer je u toj prostoriji zabranjeno postavljanje sigurnosnih kamera.
Po završetku pregledanja sadržaja kasete korisnik je vraća u depozit sef i svojim ključem zaključava bravu. Potom to isto čini i bankarski službenik. Depozit sef je tada zaključan u potpunosti.
Kod banaka koje koriste savremene sisteme depozit sefova sa elektronskim bravama bankarski službenik pomoću softvera otključava elektronsku bravu depozit sefa (bankarski ključ). U bazi softvera se beleži informacija o otključavanju elektronske brave i klijentu. Na ekranu računara se pojavljuje informacija da su vrata elektronski otključana.
Kada korisnik uđe u prostor gde se nalaze depozit sefovi on svojim ključem otključava bravu svog depozit sefa i otvara vrata. (to može da učini samo ako je bankarski službenik prethodno preko softvera otključao elektronski segment brave). Tada softver beleži da je brava otključana i otvorena.
U slučaju da neko pokuša da ključem otvori neki drugi depozit sef koji nije prethodno otključan elektronskim putem pokreće se alarm.
Po zatvaranju i zaključavanju depozit sefa, korisnik može da izvuče svoj ključ. Softver tada beleži da je sef zatvoren i zaključan.
Prednost sistema sa elektronskim bravama je pre svega u tome da postoji elektronska evidencija i kontrola svih otvaranja depozit sefova što ih čini daleko sigurnijim od klasičnih sa mehaničkim bravama. U slučaju nasilnog i neovlašćenog otvaranja nekog od sefova sa elektronskom bravom i softverskom kontrolom automatski se oglašava alarm što krađu čini daleko težom. Takođe, s obzirom da se radi o novijim modelima brava, one su otpornije na pokušaje fizičkog obijanja i koriste ključeve koji se teže mogu neovlašćeno kopirati.
Na šta obratiti pažnju?
Vratimo se na trenutak na priču o opljačkanom depozit sefu sa početka ovog teksta. Mediji su objavili da je otkriveno da je sef nasilno otvorio korisnik jednog drugog depozit sefa u istoj banci. Kako se to dogodilo? Ako je ova informacija koju su objavili mediji tačna, u ovom slučaju su primetni ljudski i tehnički propusti.
<ul>
<li>Ljudski propusti – po pravilu službenik banke nadležan za depozit sefove je dužan da bude prisutan u trezoru sve vreme dok je sef otključan (ovo naročito ako u trezoru nije instaliran sistem video nadzora). Korisnik ima pravo da sadržaj svog depozit sefa pregleda u posebnoj kabini gde mu je osigurana diskrecija. Moguće je da u ovoj banci takav prostor u trezoru ne postoji pa je službenik bio prinuđen da dok je korisnik bio unutra izađe iz prostora trezora.</li>
<li>Tehnički propusti. Ima ih više. Brave su očigledno čisto mehaničke i nedovoljnog nivoa zaštite kada je drugi korisnik bez većeg problema neovlašćeno uspeo da otvori jednu od njih. Nepostojanje elektronske kontrole uvezane u alarmni sistem je takođe doprinelo ovom incidentu. Postavlja se i pitanje video nadzora u samom trezoru.</li>
</ul>
Prva stvar koju valja naučiti kada je tehnička zaštita u pitanju je da nema brave i sistema koji se ne mogu obiti ili onesposobiti. Samo je pitanje koja sredstva i koje vreme vam je za to potrebno.
Zato kada zakupljujete depozit sef u koji želite da stavite svoje dragocenosti obratite pažnju na sledeće detalje i o njima se informišite u banci u kojoj želite da ga zakupite:
<ul>
<li>Od kojeg materijala je napravljen trezor u kojem se nalaze sefovi. Trezore od armiranog betona je lakše probiti od onih napravljenih od kompozitnih materijala</li>
<li>Kakva su trezorska vrata. Da li su napravljena od čelika i betona ili je i za njihovo pravljenje korišćen neki kompozitni materijal. Ona koja imaju elektronske brave je teže neovlašćeno otvoriti i onesposobiti jer su umrežena u alarmni sistem banke</li>
<li>Da li u trezoru postoji kabina za pregledanje sadržaja kasete. Ukoliko ne postoji onda postoji verovatnoća da će neko od korisnika tražiti da bankarski službenik ne prisustvuje otvaranju kasete sa sadržajem što otvara mogućnost da u tom trenutku dođe do obijanja nekog od sefova</li>
<li>Da li u trezoru postoji video nadzor.</li>
<li>Kakav je ključ od depozit sefa. Nije dobro da bude previše upadljiv. Važno je da ga je što teže neovlašćeno iskopirati. Raspitajte se i koliko će vas koštati gubljenje ključa. Može da bude veoma skupo! Zato ga dobro čuvajte.</li>
<li>Kakvi su depozit sefovi. Ako vratanca na depozit sefu imaju dva proreza za ključeve to je obično znak da se radi o starijim modelima. Pitajte i da li su brave elektronske i da li su kontrolisane softverskim putem, jer to znači da ih je teže neovlašćeno otvoriti.</li>
<li>Na kraju se svakako raspitajte i o ceni, ali vodite računa i o tome šta za taj novac zapravo dobijate.</li>
</ul>
Upamtite da vaše dragocenosti niko drugi neće bolje čuvati od vas. Ako već ne možete da ih ponesete sa sobom, onda dobro razmislite o tome kome ćete ih poveriti. Nadamo se da su vam ovi naši saveti bar malo pomogli u tome. Stojimo vam na raspolaganju za sva moguća pitanja iz ove oblasti.

waldis

Gde držati dragocenosti dok ste na odmoru?

Kontrola pristupa podrazumeva elektronski kontrolisan sistem davanja ili ograničavanja pristupa ljudima i vozilima u objekte u kojima je ovaj sistem uveden. Uređaje za kontrolu pristupa je moguće postaviti na različite vrste vrata, kapija, barijera, rampi i prolaza, ali i na određene uređaje poput računara, štampača, liftova i drugih. Sistemi za kontrolu pristupa se primenjuju na velikom broju različitih objekata: poslovne zgrade, banke, industrijski objekti, hoteli, prodajni objekti, sportski objekti, aeorodromi, autobuske i železničke stanice, parkinzi, ali i stambeni objekti i drugo.
Razlozi za uvođenje sistema za kontrolu pristupa su pre svega bezbednosne prirode, a evo i nekih konkretnih primera:
Kontrola ulaska u određene prostore
Uvođenjem kontrole pristupa ograničavate mogućnost da osobe koje nemaju ovlašćenje uđu u neki prostor. Samo oni koji poseduju medije sa ovlašćenjem (kartice ili priveske sa čipom, u sistemu registrovan otisak prsta ili dlana i sl.) mogu da stupe u prostor koji je pokriven sistemom za kontrolu pristupa.
Različita ovlašćenja za pristup
Sistemi za kontrolu pristupa omogućavaju da različitim kategorijama posetilaca date određenu vrstu ovlašćenja za ulazak u određene prostore. To praktično znači da nekome možete dozvoliti pristup svim (ili samo nekim) delovima objekta, u određeno vreme i na određeno vreme. Takođe je moguće dati različita ovlašćenja različitim grupama zaposlenih (po rangu, po sektoru firme u kojem rade i sl.), posetiocima, dobavljačima, podizvođačima i drugim kategorijama ljudi koji iz nekog razloga dolaze u neki objekat.
Informacija o tome ko je i kada ušao
U prostorima u kojima je uveden sistem za kontrolu pristupa je moguće pratiti ko je i kada ušao i koliko je vremena proveo u tom prostoru. To može da bude od velike važnosti kada je potrebno rekonstruisati neke događaje (slučajevi krađe ili nekih drugih vanrednih okolnosti).
Automatsko zaključavanje vrata
Sistemi za kontrolu pristupa funkcionišu tako što su vrata koja su uključena u njega stalno zatvorena i zaključana. Sistem omogućava njihovo otključavanje i otvaranje samo onima koji su za to ovlašćeni. To smanjuje bezbednosne rizike da neka vrata mogu ostati slučajno otključana.
Mogućnost da jedan deo objekta bude otvoren, a drugi zatvoren za posetioce
Postavljanjem sistema za kontrolu pristupa je moguće prostor organizovati tako da neki njegovi prostori budu uvek otvoreni za posetioce, a da pristup nekim delovima bude ograničen i dostupan samo zaposlenima. Ovo je posebno značajno za objekte koji imaju javnu namenu kao što su bolnice, aerodromi, autobuske i železničke stanice, hoteli, restorani, sportski objekti, državne instucije i dr.
Ušteda kod gubitka ključeva i zamena brava
Kada neko od zaposlenih izgubi ključeve ili napusti preduzeće uvek se postavlja pitanje bezbednosnog rizika. Tu su i troškovi zamene brava u takvim situacijama. Kod sistema za kontrolu pristupa u slučaju gubitka kartice ili odlaska osobe koja je imala ovlašćenje da pristupi nekom prostoru dovoljno je samo softverski ukinuti ovlašćenja te osobe, odnosno medija koji je koristila (kartica ili privezak sa čipom ili biometrijski otisak prsta ili dlana i sl.). To se radi veoma jednostavno i lako, a troškovi su zanemarljivi.
Kontrola pristupa određenim uređajima
Pored uobičajenih funkcija za otvaranje različitih vrsta vrata sistem za kontrolu pristupa može biti primenjen i u nekim drugim prilikama. Tako je pomoću kartice sa čipom moguće aktivirati lift, ući na parking, ulogovati se u računar, koristiti štampač i fotokopir aparat (korisno za kontrolu troškova) i drugo.

GBD Blog

Ponešto što niste znali o kontroli pristupa, a niste imali koga da pitate

Gde držati dragocenosti dok ste na odmoru?

Čemu služe sistemi za kontrolu pristupa ili zašto na poslu nosite kartice sa čipom?