Ponešto što niste znali o kontroli pristupa, a niste imali koga da pitate

Razmišljate da u svoju firmu ili zgradu u kojoj živite uvedete sistem za kontrolu pristupa, a niste baš najsigurniji od čega se on sastoji i kako radi? Već ga koristite na poslu ili na nekom drugom mestu, ali ste radoznali da saznate nešto više o tome šta se to nalazi iza kartice koju koristite?

Gde sve nailazimo na kontrolu pristupa?

Gde se sve primenjuju ovakvi sistemi? Najčešće ih viđamo u poslovnim zgradama i drugim poslovnim objektima, ali se mogu naći i u stambenim objektima. Sve je više primera stambenih zgrada i u Srbiji gde stanari žele da imaju sistem kontrole pristupa koji im omogućava da u zgradu uđu koristeći privezak za ključeve sa RFID čipom (recimo). Kada u hotelu dobijete karticu pomoću koje ulazite u hotelsku sobu, onda takođe koristite jednu vrstu kontrole pristupa. Sisteme za kontrolu pristupa možete još sresti i na ulazima na perone nekih autobuskih stanica (da biste prošli kroz barijeru koja vas deli od perona morate da na čitač prislonite kartu ili ubacite žeton) ili na ulazima u neke od sportskih objekata (sličan princip). Karta koju kupite na sebi ima informaciju o ovlašćenju da uđete u taj prostor, pa se kada je prislonite na čitač barijera ili kapija pred vama otvara.

Vrste sistema za kontrolu pristupa

Generalno uzevši, postoje dve vrste sistema za kontrolu pristupa:

Prvi je tzv. “online” (umreženi) sistem koji podrazumeva da između pristupnih tačaka (mesta na kojima se vrši kontrola pristupa i na kojima se nalaze čitači) i servera postoji  konstantna veza. Ta veza se ostvaruje putem kablova kojima su ti periferijski elementi povezani sa serverom, a neki noviji sistemi imaju i bežične (wireless) opcije. Svi događaji (prolazak ovlašćenih korisnika) i alarmi (pokušaj  neovlašćenog prolaska) se automatski šalju i prikazuju u sistemu. Upravljanje i nadzor nad pristupnim tačkama se vrši preko radnih stanica (računara) na kojima su instalirane klijentske aplikacije (softver). Pomoću njih se i daju ovlašćenja određenim korisnicima da mogu da uđu u neku prostoriju.

Druga vrsta sistema za kontrolu pristupa su oni tzv. “standalone” (samostalni) sistemi u kojima i čitači i kontroleri koji se nalaze na pristupnim tačkama nisu povezani sa serverom i funkcionišu samostalno. Oni se najčešće koriste tamo gde, ili nema potrebe (ima mali broj pristupnih tačaka koje se kontrolišu), ili nema mogućnosti (nemoguće je razvući kablove) za primenu “online” sistema. Prava pristupa za korisnike se u njih upisuju pomoću posebnih uređaja koji se zovu programatori. U jednom takvom sistemu svaka pristupna tačka samostalno donosi odluku o tome da li će propustiti nekoga i to čini na osnovu unapred unetih parametara. Svi događaji i alarni na tim pristupnim tačkama se mogu očitati pomoću programatora, ili posebnih kartica sa čipom.

Koji su to elementi sistema za kontrolu pristupa?

Od čega se sve sastoji jedan sistem za kontrolu pristupa? Koji se sve elementi nalaze u jednom ovakvom sistemu? Neke kao korisnici vidimo, a neke ne. Evo zato jednog kratkog opisa elemenata koji ulaze u sistem za kontrolu pristupa:

Medij

Medij je sredstvo pomoću kojeg ulazite u neki prostor zaštićen sistemom za kontrolu pristupa. On u sebi nosi informaciju/ovlašćenje koje korisniku medija dozvoljava pristup nekom prostoru.
Obično se koristi tako što ga približite nekom uređaju za očitavanje ovlašćenja (čitaču) koji onda pokreće čitav sistem provere vašeg ovlašćenja da uđete u neki prostor što može rezultirati da vrata (ili neka druga prepreka) pred vama budu otvorena ili zatvorena.

Najčešće su u upotrebi kartice sa čipom (Mifare, LEGIC, HiD) na kojima je zapisana šifra korisnika. Pored kartica postoje i opcije sa čipom ugrađenim u priveske, narukvice (koristi se najšečće u objektima za sport i zabavu) ili ključeve. U upotrebi su i različita sredstva koja na sebi imaju bar kod (papirne karte ili narukvice). Ovo se često koristi na ulazima u objekte javnog transporta ili na različite manifestacije (koncerti, festivali, i dr.). Od nedavno se kao mediji mogu koristiti i mobilni telefoni koji pomoću tzv. NFC tehnologije prenose informaciju o ovlašćenjima korisnika na čitač.

U objektima koji zahtevaju posebne mere zaštite kao medij se koriste otisci prstiju, celog dlana ili biometrija oka. Za to se koriste posebni biometrijski čitači.
U sistemima za kontrolu pristupa se koriste i brojčane šifre. Korisnici imaju svoje šifre i prilikom ulaska ih „ukucaju“ na čitač koji na sebi ima tastaturu.

Čitač

Čitač je pored medija deo sistema za kontrolu pristupa koje korisnik zapravo vidi i direktno koristi u okviru sistema za kontrolu pristupa. To je uređaj namenjen očitavanju informacije koje nose mediji. On tu informaciju prosleđuje uređaju koji se zove kontroler (više o njemu kasnije u tekstu), a koji onda šalje komandu da se korisniku dozvoli ili ne dozvoli ulazak u neki prostor.
U zavisnosti od uloge, vrste medija koji se koriste i mesta na kojem se nalaze mogu se koristiti različite vrste čitača. Oni mogu služiti samo za kontrolu pristupa, ali im može biti pridodata i funkcija evidencije radnog vremena. U takvim situacijama se obično koriste termnali za evidenciju radnog vremena.

Čitači se mogu nalaziti na vratima (klasičnim ili automatskim), na barijerama, kapijama, putnim barijerama (rampama), ali se mogu naći i u liftovima ili čak na određenim uređajima poput štampača kako bi se kontrolisalo i beležilo njihovo korišćenje.

Mogu biti namenjeni za spoljašnju ili unutrašnju upotrebu. Oni koji su za spoljašnju upotrebu moraju imati stepen zaštite (IP) koji odgovara uslovima u kojima će raditi.
S obzirom na različite medije koji se mogu koristiti postoje i različiti čitači. Najjednostavniji su oni koji kao medij koriste kartice ili priveske sa čipom. Nešto složeniji su oni sa tastaturom, pa oni koji u sebi imaju integrisan uređaj za očitavanje biometrijskih podataka (otisak prsta ili dlana ili biometriju oka). Terminali za evidenciju radnog vremena su svakako najsloženiji, ali će o njima biti više reči u drugom tekstu.

Postoje i uređaji koji imaju integrisane čitače. To su tzv. elektronski cilindri ili elektronski kontrolisani okovi/kvake. Oni se koriste u već pomenutim samostalnim (standalone) sistemima za kontrolu pristupa. Praktični su i koriste se tamo gde je nemoguće (ili nema potrebe) primeniti umrežene (online) sisteme za kontrolu pristupa. Mogu se ugraditi u izdvojene objekte ili čak na ulazu u stambene zgrade ukoliko stanari žele da imaju sistem za kontrolu ulaska pomoću kartice ili priveska sa čipom. Za otključavanje vrata i izlazak iz prostora kroz vrata koja su uključena u sistem za kontrolu pristupa se mogu koristiti tasteri koji se montiraju sa unutrašnje strane.

Kontroler

Kontroler je centralni uređaj sistema za kontrolu pristupa. On zapravo donosi odluku o tome da li će vrata za nekoga biti otključana ili ne, a na osnovu informacija o ovlašćenjima koja mogu biti pohranjena u njemu (onda kada iz nekog razloga nema vezu sa serverom) ili ih upoređuje sa bazom ovlašenja koja se nalazi na serveru. Iz čitača do kontrolera dolazi informacija da korisnik sa određenom šifrom pokušava da uđe u neki prostor. U kontroleru se onda ta informacija obrađuje i upoređuje sa memorisanom listom korisnika i njihovih ovlašćenja. Ukoliko se korisnik nalazi na listi onih koji imaju ovlašćenje da uđu u pomenuti prostor, kontroler šalje pozitivan signal do vrata (barijere, kapije…) i tada korisnik može da prođe dalje.

Uređaji koji zaključavaju/otključavaju vrata

Kao što je već navedeno u jedan sistem za kontrolu pristupa mogu biti uključene različite vrste vrata. Kada se radi o klasičnim vratima na potez na njih se moraju montirati različiti dodaci pomoću kojih se vrata drže zatvorenim i zaključanim.
Ti dodaci mogu biti tzv. interfonske brave (brave sa elektroprihvatnikom) ili elektromagneti koji vrata drže zaključanima sve dotle dok im iz kontrolera ne stigne signal da otključa vrata.
Kod standalone (samostalnih) sistema za kontrolu pristupa na vrata se mogu instalirati već pomenuti digitalni cilindri ili elektronske kvake koje u sebi sadrže čitače.
Kako bi se osiguralo da se vrata nakon otvaranja mogu i sama zatvoriti koriste se tzv. hidraulični zatvarači.

Softver (korisnička aplikacija)

U sistemu za kontrolu pristupa softver može imati različite uloge. Ona bazična je da se preko softvera određenim korisnicima dodeljuju određena prava za ulazak u određene prostor. Pomoću softverske aplikacije se programiraju mediji koji se koriste u sistemu za kontrolu pristupa. Moguće je tako programirati pojedinačne medije i davati ovlašćenja pojedinačnim korisnicima, ili kreirati grupe korisnika (zaposleni, dobavljači, gosti…) sa određenim pravima da ulaze u određene prostore. Pored toga softver može da služi i za različite vrste izveštavanja o korišćenju sistema za kontrolu pristupa (ko je, kada i u koju prostoriju obuhvaćenu sistemom ušao), može da posluži i za monitoring raznih vrsta alarma, i uređaja, pa čak i načina na koji se koristi parking. Softver, gledano sa korisničke strane, može biti jednostavan, a može biti i kompleksan i sadržavati grafičke prikaze objekta u kojem je primenjen sistem za kontrolu pristupa sa različitim vidovima opcija za praćenje događaja i statusa sistema.